Portalu Aloonline.ba javila se Milena V. čitateljka iz dijaspore, koja je podijelila sa nama svoju inspirativnu životnu priču i pismo koje joj je napisao sin Štefan (9) kog je usvojila prije 3 mjeseca.
Milena već 24 godine živi u Sloveniji, a kako kaže, u rodnu grudu, u Sarajevo, dolazi samo za praznike.
Ona i njen muž su se decenijama borili da ostvare potomstvo, ali nažalost, ni Evropa nije imala lijek.
“ Već 24 godine sam u Sloveniji, a išla sam i živjela svuda. Imala sam 20 godina kad sam upoznala Jovana, mog supruga. Udala sam se sa 22 godine, a kada sam imala 23 godine, preselili smo se u Maribor. Jovan je tada imao 37 godina.”
Milenina dijagnoza
Milenu život nije mazio, pa je u dvadeset petoj godini dobila dijagnozu raka grlića materice.
“Do tog trenutka nisam bila sigurna da li želim djecu. Onog trenutka kada sam dobila dijagnozu, život mi se okrenuo. Završavala sam studije, Jovan je već uveliko radio, naš život je imao neki svoj pravac. I onda se ovo drugo dogodilo.”
Nakon gotovo četiri godine neprestane borbe, Milena je nastavila život sa odstranjenom matericom.
“Da ne pričam o tome šta je bilo sve u te četiri i evo ovih 20 godina. I danas kad odem u bolnicu, osjetim miris sobe za hemoterapiju. I vjerujte mi, to je nešto što neću zaboraviti dok sam živa”
Kada smo je upitali da li je ikada poželjela da odustane, trebalo joj je nekoliko minuta da odgovori.
“ Svaki dan. Svaki put kada bih vidjela braunilu u ruci, iglu… kada bih vidjela stepenice, kada se prehladim.. Ili kada bi mi Jovan spremio večeru, a ja od mučnine nisam mogla da jedem.”
Milena je odlučila da lavovsku borbu izdrži do kraja.
“ Dođe vam taj trenutak, kad ne možete ni nazad ni naprijed. I onda nešto naprosto prelomi. Gledala sam Jovana kako radi i kako je svako veče iscrpljen, a mene bi najčešće našao na istom mjestu na kom me i ostavio ujutru kada je došao. I znala sam da moram nešto da uradim. Nisam bila spremna da umrem, ali nisam znala kako da živim.”
Milena je sada majka
Kako kaže, misao o usvajanju djeteta se vrzmala po njenoj glavi dugo, a da je odluka trajala još duže.
“Neposredno nakon liječenja, željela sam da se upustimo u proceduru usvajanja djeteta. Jovan je takođe želio dijete. Onda su počela da se postavljaju pitanja – a šta ako se rak vrati, šta ako umrem? Šta će se desiti ako usvojim dijete koje će za tri, četiri mjeseca da ostane bez majke? I onda me depresija dotukla. ”
“Sad već od toga ima skoro 20 godina. Eto toliko mi je trebalo da se oporavim i da donesemo odluku” kazuje Milena kroz blagi osmijeh.
Sam proces usvajanja djeteta je trajao jako dugo, i imali su mnogo komplikacija, ali da bi taj dio radije da zaboravi.
“To je kao da ste na korak od nečega, a nikako da napravite taj korak. Niti se povući, jer ste već previše ušli u sve to i emotivno i vremenski i finansijski… prije svega emotivno. I eto, onda se dogodio Štefan.”
Dok smo razgovarali sa Milenom putem video poziva, Štefan (9) je za stolom radio domaću zadaću.
Pitali smo je za pismo koje nam je prethodnog dana poslala, a Milena je kratko prokomentarisala:
“Došla sam sa posla jednog dana, a oni su u školi imali zadatak da napišu pismo majci. Rekao mi je da je ove godine prvi put imao pravu majku. Zamislite kako biste se osjećali da to čujete. I, odatle želja da prenesemo tu neku vjeru ljudima, jer nam je svima treba.”
Uz lijepe želje, ustupila nam je pismo koje prenosimo u cjelosti:
“Draga mama,
Pišem i ne mogu da prestanem da mislim o tome da sam srećan. Znam da nisam bio srećan kad sam bio u domu, pa sam sada valjda srećan.
Sve je drugačije. Nisam znao da je hrana tako ukusna. Ona tvoja supa je najljepša. I nisam samo srećan zbog hrane, imam svoju sobu. Samo moju.
Imam svoj jastuk, svoj krevet, svoje igračke. I znam da se nikad ne ljutiš kad ih bacam po podu. Imam više od pet igračaka i one su moje blago.
Kad se igram, nikada ne galamiš na mene da ne mogu da se igram tu i to je najlepše. Stalno su mi govorili da sam prljav, a sada imam i novi plavi džemper. Sada i ja imam mamu koja me voli, ne govori mi da sam prljav. Rekla si mi da sam najljepši dječak. Ti si sad moja mama i mene više niko ne zadirkuje.
Nije mi hladno po noći kad spavam. Kupila si mi kada sam došao električni autić, ali se meni najviše sviđa što si moju sliku stavila na zid u dnevnom boravku. To je sve što sam mogao da poželim. Mama, hvala ti što sam došao u tvoju kuću.”
Izvor: aloonline.ba
