Jack i Bob krenuli na skijanje. Vozili se nekoliko sati i uhvatila ih strašna oluja. Sklonili se na neku farmu i zamolili zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće.
– “Ma znam da je vani grozno ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogi svašta pričati ako vam dopustim da prenoćite u kući”, reče udovica.
– “Ne brinite”, reče Jack, “mi ćemo prespavati na štaglju, a čim se vrijeme popravi, odlazimo!”
Žena pristane i njih dvojica prespavaše na štaglju. Ujutro se vrijeme popravilo i oni krenuše na put. Ostatak vikenda proveli su uživajući u skijanju.
Oko devet mjeseci kasnije, Jack je iznenada dobio pismo od nekog advokata. Trebalo mu je neko vrijeme da shvati da se radi o advokatu one zgodne gospođe sa farme.
Ode on Bobu, pa ga pita:
– “Čuj, sjećaš se one zgodne udovice kod koje smo prespavali kad nas je na skijanju uhvatila oluja?”
– “Da, sjećam se.”
– “Jesi li ti možda usred noći ustao i posjetio gospođu?”
– “Pa, jesam”, reče Bob zacrvenjevši se jer ga je Jack prokužio.
– “Moram priznati da jesam.”
– “I, jesi li se možda predstavio mojim imenom umjesto da joj kažeš svoje?”
Bob je problijedio.
– “Da, jesam, sorry stari. Zašto pitaš?”
– “Nedavno je umrla i sve mi ostavila.”
