Priča o knezu Danilu nekako je ostala nepoznata javnosti, neki bi rekla i skrivena za istoriju. Teško je bilo naslediti i zameniti Petra Petrovića Njegoša, ali izbor je pao na njegovog sinovca Danila, koji je postao i prvi svetovni vladar Crne Gore.
Knez Danilo je među ljudima bio poznat prvo kao “zeko”, zbog malog rasta, a kasnije i kao “Zeko Maniti” zbog svog vladanja koje nije bilo prijatno.
Još uvek se priča kako je upravo taj knez Danilo na Ostrogu silovao popadiju i za taj greh platio glavom u Kotoru.
Ko je bio knjaz Danilo I Petrović?
1852. godine Danilo Stankov Petrović nije postao nasledni knjaz, proglasivši se za takvoga uz dozvolu ruskog cara Nikolaja I u Sankt-Peterburgu, a sve nakon unutardinastičkih borbi sa stricem Perom Tomovim, uz mirenje sa Crmničanima i Katunjanima i uz veliko protivljenje Bjelopavlića.
Inače, Danila (1826—1860) protivnici su zvali „ćosavi kepeculjak Stanka krtolaša”, čime su aludirirali na njegov stas i na to što je bio sin Stanka Stijepova Petrovića, zemljoradnika sa Njeguša koji je krompir prodavao na pijaci u Kotoru.
Međutim, „Stanko krtolaš” je bio i otac vojvode Mirka, koji će 1858. potući Turke na Grahovcu, i deda knjaza i posle kralja Nikole koji će svoje ćerke udavati za evropske kraljeve i velike kneževe; no to protivnici Danila — koji je zbog svoje visine celog života nosio i nadimke Zeko, Zeko Mali, kasnije i Zeko Maniti — nikako nisu mogli znati.
Knjaz Danilo I je sproveo niz dalekosežnih reformi i utro put novoj Crnoj Gori (izdvaja se Danilov zakonik), sve praćeno velikim plemenskim otporom centralizaciji, ali jedna je epizoda kasnije postala posebno kontroverzna, jer je kulminirala atentatom u Kotoru 1. avgusta 1860. godine, koji je nad njim izvršio Todor Kadić iz Bjelopavlića.
Razlog atentata je bilo to, što je Danilo na dan Svete Trojice juna 1854. godine u odajama manastira Ostrog silovao popadiju Danicu Pavićević, ženu bjelopavlićkog popa Puniše Pavićevića a sestru samog Todora Kadića. Govorilo se za nju da je najlepša žena u Crnoj Gori, zvali su je Vilajeta, a knjaz ju je kasnije još i naterao da se preuda za njegovog perjanika (brata tog perjanika Todor Kadić je ubio u Carigradu, i na samrti se, pre nego što će biti streljan zbog atentat, jedino zbog toga kajao).
Da stvar bude gora, opet navodno, knjaz Danilo je svojim perjanicima naredio da u manastirskim odajama siluju još tridesetak (ili po drugim navodima: četrdesetak) devojaka iz Brda, devojaka koje su se, po običaju, okupile na Ostrogu i sedele na dugačkoj kamenoj klupi ispred crkve gde su se o toj prilici sklapale veridbe; druga verzija kaže da je knjaz naredio perjanicima i devojkama da ga zabavljaju te večeri a da se zabava pretvorila u nasilno orgijanje.
Da li je sve to istina ili kleveta otvoreno je pitanje, tek, nakon toga je došlo do pobune Bjelopavlića pod vođstvom vojvode Rista Boškovića; Danilo je pobegao na Cetinje, vratio se sa šest hiljada ljudi i izvršio poharu, spalivši veliki broj kuća (tom prilikom je navodno svoju rođenu sestru Janu hteo da razvede od Rista, a kada ga je ona odbila i ponizila pred svima, prvo hteo da joj ubije decu naočigled svih a onda da ih krišom otruje; umalo tada nije ubio i serdara Jola Piletića koji ga je sprečio da izvrši decoubistvo).
Danas mnogi sumnjaju u ovakvu verziju događaja, jer ne postoje materijalni dokazi već samo svedočenja, kao i neki posredni dokazi protiv. Apologeti Danilovi smatraju da je ceo incident predimenzioniran i da je samo poslužio kao povod i opravdanje za pobunu. Razlog za sumnju na prvom je mestu taj, što je sve bazirano na izjavama Danilovih neprijatelja (što opet ne znači da su te izjave netačne; prvo, ako ti neko siluje rođaku logično ti postaje neprijatelj, a ako si Danilo, nećeš narediti silovanje žena prijatelja).
Drugo, francuski konzul Ijasent Ekar incident opisuje tako, kao da su perjanici po naredbi Danilovoj „naterali“ bjelopavlićke devojke da sa njima igraju kolo. Kako nekoga naterati na kolo, narodni ples koji nije “stiskavac”, drugo je pitanje, ali nekakvog nasilja je moralo biti i bes Bjelopavlića je iz perspektive tradicionalnog patrijarhalnog društva svakako bio opravdan. Konačno, pitanje je i zašto bismo na reč verovali francuskom konzulu koji je imao politički interes da brani knjaza, a ne Crnogorcima koji su se smatrali oštećenom stranom.
Treće, imena devojaka i njihova svedočenja ne postoje. Opet, i to je razumljivo, jer dovoljno je što im je čast jednom ukaljana, ako je do silovanja stvarno bilo došlo: njihovi očevi ne bi dozvolili da se o tome uopšte i govori, a kamoli da se daju izjave licima van porodice. Ipak, da istorija nije zabeležila nijedno jedino ime pobuđuje sumnju.
Četvrto, dve godine nakon ovog događaja perjanik je postao legendarni Marko Miljanov Popović-Drekalović iz Kuča, plemena u susedstvu sa Bjelopavlićima koje je i samo bilo meta jedne Danilove pohare (o kojoj je Marko Miljanov kasnije pisao). Da li bi ovaj vojvoda (praktično glavni teoretičar srpskog i crnogorskog etosa, „čojstva i junaštva”, neupitna ljudska gromada) nedugo nakon toga postao knjažev perjanik, da je do napastvovanja zbilja došlo i da je priča o tom zverstvu tačna?
S ove vremenske distance nemoguće je odgovoriti na pitanje, koliko istine ima u priči o masovnom silovanju, ali dve činjenice ipak simptomatično stoje: prvo, knjaza Danila zvali su Zeko Maniti, što govori dosta o njegovoj naravi, a drugo, Todor Kadić, rođeni brat Danice zvane „Vilajeta”, jeste ga ubio u Kotoru. Teško da bi ga ubio iz čista mira.
(Autor: P. L./Telegraf)
